4.svibanj 2013.

Prekjučer sirene nisu tulile 

ono u 15:05,

nego u 12:00.

Jer ovdje subotom 

zavija 'zračna opasnost' 

označavajući podne.

Od te bedastoće, 

svaki put mi srce zastane, 

a svaki drugi put imam poriv 

baciti sebe u zaklon.

A ono u 15:05 

ne sjećam se 

koje je godine iščezlo.

Bila sam dosta smušena 

još od dva dana ranije 

kada je Sin proglašen 

za najboljeg studenta financija 

na svom Univerzitetu.

Na vlastitom sam kontinentu 

48 sati plakala 

s malim pauzama,

od sreće, ponosa, ushita, dragosti, ljubavi.

Na dan sirena, 

raznovrsnost je, međutim

 dosegla svoj zamah.

Trepereći sva iznutra,

ipak sam ispekla 

rođendansku tortu,

nekadašnjem mužu

i bila vrlo zadovoljna 

što pamtim 

kakvu tortu voli 

taj moj 

Drugi muž.

Ovog je puta zgodno oženio ženu 

koja je rođena isti dan,

te ne može zaboraviti 

bitan rođendan najdraže mu,

a i jednim udarcem 

ubiju dvije muhe.

Tako da sam pravila - tortu za dvoje.

Rado sam pripremala to iznenađenje,

jer su oni,

protivno društvenim uvriježenostima,

onaj dragi ogranak familije.

Dok sam mutila jaja,

morala sam se jako truditi  

da budem prisebna,

da ne pogriješim

 u količini sastojaka,

jer, istodobno na onom kontinentu 

gdje Sin niže uspjehe,

odvijao se 

veliki dan.

Značajan dan kojemu smo familjarno

 samo virtualno pridonosili.

I to nas je ubilo.

Me je ubilo.

Sin je imao promociju,

špalir, himnu, istupanje na binu, bacanje kape u zrak 

i proživljavao je svoj američki film uživo sam,

a ja sam mutila jaja 

na pogrešnom kontinentu.

Ničija greška.

Scenarij koji moje srce nije moglo podnijeti.

A moralo je.

Pravila sam se ležerna,

dok sam Prvorođenoj

pomagala da se spremi 

za razvikanu kostimiranu proslavu 

prijateljevog joj rođendana. 

Hinila sam dobro raspoloženje,

dok se dekorirana torta rashlađivala,

a Kćerina kosa grijala i uvijala 

pod mojim virtuoznim 

figarovskim potezima.

Mene nije bilo nigdje, zapravo...

Jedan dio mene ženski je uživao

 u stvaranju Marie Antoinette,

drugi dio mene drhturio je od ganuća 

na drugom kraju svijeta.

Jer ja sam bila tamo,

u publici, 

u šeširu s velikim obodom,

glasna, najglasnija od svekolike rodbine 

koja se okupila, u stotinama.

S najvećim srcem.

Najžešćim emocijama.

Bez zastave,

ali sa sportskim bodrenjem,

koje se pomalo grubo kosilo 

sa crno prelakiranim 

elegantnim 

slamnatim obodom

i čipkastim rupčićem 

u desnoj ruci.

Ali, neka sam bila čudo,

imam razlog biti najglasnija...

Preplavljena nevjerojatno jakim emocijama,

vozila sam na svom kontinentu

pod teškim olujnim nebom,

raskošnu Marie Antoinette 

na čije sam zlatno krilo 

naslonila tešku tortu.

Iznenadile smo slavljenike.

Odvezle se na adresu kostimirane zabave.

Primala sam američke slike.

Srce je lupalo u grlu.

A ja sam se emotivno iscrpila.

Sasvim.

Bez ostatka.