notte notte

via Pinterest

Sinoć sam se sjetila 

jedne neobične scene iz života, 

od prije skoro 25 godina...

Stajala sam pred umivaonikom, 

čvrsto stežući hladnu keramiku 

i trpeći nesnosne bolove. 

Glasno sam disala, 

iz kose mi je curio znoj u potocima. 

Bila sam sigurna da umirem. 

Bojala sam se pasje onoga što me čekalo. 

Imala sam dvadeset i jednu godinu. 

Kad je postalo gotovo neizdrživo,

kada sam počela predosjećati nesvjesticu, 

a glasanje je postalo jako, 

odlučila sam se 

suočiti sa strahom, 

sa sobom, 

s boli, 

s onim što je neminovno. 

Podigla sam jedvice pogled, lice, glavu 

i pogledala se u vlastite oči, 

u nakrivljenom ogledalu. 

Promatrala sam svoje lice... 

kao na filmu, 

izgledala sam samo kao dobra glumica. 

I nije bilo toliko strašan taj izraz koji je titrao. 

Nije odražavao jednaku količinu boli, 

koju je tijelo trpjelo. 

Bila sam potpuno sama u bolničkoj kupaoni 

i nadala sam se da će mi noge izdržati, 

da neću izgubiti svijest 

i da ću ubrzo moći potražiti nečiju pomoć, 

izvan tih bijelih pločica. 

Tim koncentriranim gledanjem u ogledalo, 

pomalo ekstravagantno 

suočila sam sebe s vlastitom 

užasnutošću. 

I zapravo mi je pomoglo... 

Nisam izgubila svijest. 

Nakon svega deset minuta, 

rodila sam svoje prvo dijete, 

uz strku i uskomešanost osoblja 

koje je tek izranjalo 

odnekuda...

Sjetih se toga jučer i primijenih istu stvar, 

s ogledalom mislim... 

i  van rađaone.

U svom domu. 

Bilo je to instinktivno.

Vratila sam brojčanik na nulu, 

počinjem brojati iznova...

Sada krećem prema svojim odajama, 

zagrliti jastuke 

i utonuti u san, 

toliko potreban...