Često se nekako zakasni na Kosovo

Ja baš volim ovaj film s pričom iz 90-tih.

Ovog puta sam stigla pred sam kraj.

Kraj je najbolji.

"Znaš šta? Kad je pozvonio telefon, tačno sam znao da si ti.

Ozbiljno, čekao sam! I znaš šta sam shvatio!?! 

Da si ti najlepša stvar koja mi se desila u ovom mom dosadnom, glupom životu...

Ma, neću sebe da lažem bre, to je to.

I ako hoćeš da palimo odavde, ma palimo, nije problem.

Ali mislim da nećemo morati.

Jel' tako, to si htela? Da te neko voli, totalno, ludački, samo tebe?

Ja te tako volim..."

(Naravno, prekasno Marko na Kosovo stiže,  jer mu Nataša izdahne na rukama.)

Razmišljam malo o filmu, na balkonu, u mraku, uz miris bujnog vrta

i zaključujem kako u svemu treba vidjeti pozitivu.

Recimo, ove Markove riječi s kraja filma,

 koje svako žensko priželjkuje - doživjela sam u životu.

Negativno: vrijeme radnje - prošlost.

Pozitivno: nisam izdahnula.

Živjeli! - podižem 'bićerin' .