" Očeva smrt mi je bila strašan šok. Počela me mučiti teška, olovna tjeskoba. Nije prolazilo, a u Splitu mi nisu mogli pomoći, pa sam na kraju otišla u Zagreb, na Rebro, kod profesora Betleheima, najboljega zagrebačkog psihijatra. Provela sam nekoliko dana u bolnici, a on mi je onda savjetovao da odem u hotel, i da svaki dan dolazim na seanse. Tako sam neko vrijeme bila u Palaceu. Odakle je mama stvorila novce za to, nemam pojma.
Betleheim mi je rekao: "Lepa, vi ste pametna žena. S tim ćete se boriti do smrti, i sve je u vašim rukama. Sami se morate izborit." A, Bože moj, jasno, kao i za sve u životu. Tko će ti pomoći? Jest, jedino mi je moj Smoje znao pomoći kad bi me uhvatila tjeskoba. Bio je moj najbolji psihoterapeut. Zagrlio bi me i rekao samo: " Ćićo moj." To je bilo naše, "ćićo moj."
Profesor je dobro rekao, to traje cijeli život. I sada me zna uhvatiti, pa se držim na jakim tabletama. Nekad se ta bolest zvala veltšmerc, svjetska tuga, bol svijeta. Ja sam od tih tipova: izvana sve veselo i "lako ćemo". A unutra se napunilo patnje i tuge. Samo što ne dam nikome da zaviri.
Dok sam se ja tako liječila u Zagrebu, moj se Smoje, kako to već valjda ide, u Omišu spetljao s jednom kolegicom, učiteljicom. Ali učiteljica je bila ljubomorna i u jednom napadu đelozije iskidala mu je sve moje slike. Jadan Smoje, šta će, zove on mene: "Lepa, dođi, molim te. Teško mi je, pomozi, poludiću!"
A ja na psihijatriji!"
iz knjige "ONA" Lepe Smoje
Rogaška Slatina, 1949
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.