Šezdesetak dana

U zadnjih šezdesetak dana,

svašta mi se događa.

Svašta je zbilja svašta.

To svašta izaziva raznorazne emocije.

Gotovo da sam pokrila puno više od pola palete 

svih mogućih doživljaja.

Kad se načme faza događanja,

teško da poteče potočić.

Uglavnom se stvore božanstveni Niagarini slapovi.

Hm, pa ti sjedi mirno ispod slapa.

Niti možeš mirno sjediti na skliskom kamenu.

Niti možeš išta čuti od te siline koja pada preko tebe.

Niti možeš smiriti srce u grudima, od jedinstvenog doživljaja prirode.

Dozvoljeno je najprije razjapiti usta,

možda i zaciktati na tren,

ali ne možeš stalno tako stajati,

zbog mogućeg neugodnog grča u vilici.

Zatvorila sam usta svoja,

nakon prvotne reakcije.

Iznenadila sam sebe pitomošću,

koja mi inače nije svojstvena.

Možda doista postajem bolja!?!

A, možda sam samo iscrpljena, pa tako djelujem trenutno!?!
Nebitna je analiza.

Zašutjela jesam.

I mislim.

Zato manje spavam.

Mislim dok manijakalno kuham.

Dok manijakalno šetam.

Dok manijakalno peglam.

Dok manijakalno trpim ozljedu ruke.

Dok manijakalno njegujem gripozne subjekte.

I dok manijakalno obavljam 

niz poslova pri kojima 

nije potrebno 

pričati.

Ili barem ne zahtjevno i koncentrirano.

Izrazmišljala sam sve.

Nekako dobro, pristojno, pravedno.

Ono što nisam uspjela izrazmišljati,

ne da mi mira.

Eh, tu vježbam strpljivost.

Mislim, uvježbavam ja to već gooodinama.

Napredni sam stupanj.

I to je nešto.

Kad mi dođe taj nemir,

zbog nepospremljenih misli,

dopustim sebi kratkotrajno ludiranje neke vrste,

nastojeći da ono bude bez svjedoka.

Sve u svemu,

svakog dana 

u svakom pogledu

sve više napredujem!

... odrastam.

Konačno.

I oduševljavam sebe.

Rocío Sagaó, 1950 un ensayo del ballet “El vuelo del alma” Photo by Nacho López

via here